Evropski savet za reciklažu papira (ERPC) je objavioda je u 2012. godiniprerađeno 71,7% stare hartije koja je u zemljama EU stavljena na tržište.
Prema podacima evropske statističke službe iz 2013. godine, prosečno se u EU generiše 503 kilograma otpada po stanovniku, od čega 37% završi na deponijama, 25% se reciklira, 23% spaljuje a 15% kompostira.Izvor: Euraktiv.rs
Na osnovu godišnjeg istraživanja PCI Wood Mackenzie PET, u zapadnoj Evropi je 2016. godine sakupljeno 59,8% PET ambalaže, ili ukupno 1.880.900 tona.
Podaci istraživanja ukazujuda Nemačka, Francuska, Italija Španija i Velika Britanija sakupe 47,9% ukupne količine reciklažnog otpadaregiona EU.
Nemačka trgovačka asocijacija i Forum PET,objavile su da se stopa reciklaže, zahvaljujući depozitnom sistemu, konstantno uvećava i da je dostigla 93,5% ukupnih količina PET boca na tržištu Nemačke, dok je procenat reciklaže za one-way PET boce čak 97,9%. Izvor: „Stakleno zvono“.
Prema podacima Eurostata, Nemačka je najefikasnija u Evropi u reciklaži otpada sa 66,1%, iza nje je Austrija sa 56%, a prati ih Slovenija sa 54,1%.
Od zemalja regiona Hrvatska reciklira 18% otpada, Crna Gora 5,4%, Srbija 0,8%, dok za ostale zemlje regije ne postoje podaci.
Cilj Evropske unije je da države članice recikliraju više od polovine svog otpada do 2020. godine, a dosada je samo šest od 27 zemalja uspelo u tome.
Postavlja se pitanje gde smo mi u ovim brojkama i pokazateljima odnosa prema životnoj sredini? Da li su zvanično objavljeni podaci stvarni pokazatelji stanja i prilika u domaćoj reciklažnoj industriji? Kako je moguće da i pored relativne uređenosti u normativno pravnom pogledu, imamo toliko različitih podataka.
Posebno je zabrinjavajuće što se tu pored nas, odlažu enormne količine opasnog otpada pored koga godinama prolazimo i okrećemo glavu na stranu po principu: „Nije moje dvorište, nije moj problem“ jer će to neko drugi verovatno da rešava.
Ko je taj drugi, ako to nismo mi, na koje tako odložen otpad u Pančevu, Bavaništu, Novom Sadu, Obrenovcu, Prigrevici… može uticati, ili već utiče. Zar razlog da reagujemo mora biti neka neizlečiva bolest najbližih.
Borba protiv ekološkog terora pojedinaca, koji mimo svih pravila zarađuju prirodu, biće dugotrajna i teška, ako se pored Ministarstva ne uključe i stanovnici, bilo kao recikleri sa početka teksta ili pravi uzbunjivači. I zato kao što sam to naveo u ranijim tekstovima, telefone u ruke fotografije na sunce.
Informacije objavljene poslednjih dana, svakako terebaju da nas zabrinu, ali istovremeno i raduju, jer je ipak nešto počelo da se dešava. Ministar je obećao da će stati na put zagađivačima, a da li ćemo ga u tome podržati ipak zavisi samo od nas.
